Највреднији део етнолошког оделења представља Спомен кућа Јевђевића као најстарија очувана кућа урбаног подручја у старом Прибоју. Саградио је Вукола Јевђевић 1879. године, припадник тада угледне свештеничке породице. Кућа је представник скромне варошке архитектуре тог периода и налази се под заштитом Регионалног завода за заштиту споменика из Краљева. На иницијативу Вујице Јевђевића, (унук Вуколин), угледног научника са престижном међународном каријером из области хидрологије, кућа је 2005. године као поклон од стране професора предата   Завичајном музеју Прибој на бригу и чување уз финансијску подршку за њено санирање.

Вујица Јевђевић био је водећи светски научник у области Хидрологије. Један је од најцитиранијих светских научника у овој области  који је утирао нове правце у светској науци о водама. Тај визионарски дух који је свеприсутан током каријере великим делом допринео је да му се 1996. године, као првом лауреату, додели тек установљена, највиша национална, а уједно и светска, награда за достигнуће у области хидротехнике од стране АSCE (Америчко друштво грађевинских инжењера). 

Рођен је 1913. године у Касидолима поред Прибоја. Основну школу завршава у Прибоју, а у Сарајеву Прву гимназију са одличним успехом. На Техничком факултету у Београду завршава студије грађевине у предвиђеном року где је дипломирао 1936. године. Стечено образовање усавршава даље на престижној високој школи у Греноблу (Француска) где 1938. године добија диплому хидротехничког инжењера.

Формира Хидроенергетски завод са хидрауличком лабораторијом која брзо постаје једна од познатијих те врсте у свету. Новоформирани Завод је одиграо одлучујућу улогу у хидроенергетској изградњи Југославије и на његовим темељима је проистекао данашњи Институт за водопривреду “Јарослав Черни“. До 1957. године на Грађевинском факултету у Београду предаје предмете Хидрологија и Коришћење водених снага.  У САНУ је 1955. године је одбранио докторску дисертацију пред комисијом којом је предеседавао академик Милутин Миланковић и тиме постао први доктор техничких наука код нас из области водопривреде и хидротехнике. 

Као светски афирмисан експерт 1958. године прелази у САД а две године касније изабран је за редовног професора Грађевинског факултета Универзитета Државе Колорадо (Форт Колинс) који ће захваљујући њему постати најпознатија светска висока школа хидротехнике. Један период је професор, истраживач и директор водопривредног института на Универзитету “Џорџ Вашингтон“. Био је покретач и један од најплоднијих аутора научних часописа, а по цитираности из области хидрологије и водопривреде нашао се у самом светском врху. Добитник је бројних и квалитетних међународних признања, био почасни доктор на више светских универзитета, почасни члан више међународних асоцијација, а у Србији добио  почасни докторат Универзитета у Београду и изабран за иностраног члана Академије инжењерских наука Србије.

Заузео је прва места на многим нивоима у својој области, а на међународном плану најпознатијих српских грађевинских инжењера заузима место одмах иза чувеног Милутина Миланковића. Однеговао је бројне и изванредне стручњаке широм света, посебно у нашој земљи. До последњих дана није прекидао односе са матицом уводећи бившу Југославију, а посебно Србију, у велике међународне хидролошке пројекте, предавања, дискусије. Пуних шест деценија у континуитету био је присутан у светској науци о водама настављајући живу истраживачку активност и након одласка у пензију.

 Последњу годину свог успешног живота обележио је завештањима: поклонио је породичну кућу прибојском музеју, фонд за награду најбољем студенту Грађевинског факултета у Београду и део своје пребогате библиотеке стручне литературе истом факултету. Умро је 2006. године у САД. До ових времена име Вујице Јевђевића слови о најуспешнијем појединцу са територије општине Прибоj.