Надежда Нада Виторовић

Од 1965 – 1999.г. настала је једна упечатљива, особена и плодна уметничка биографија на просторима бивше Југославије која ће се у последње две деценије XX века заокружити у Њујорку. Један део сликарске заоставштине Надежде Наде Виторовић је након њене смрти, по идеји сестре Невене и супруга Натана Силберберга, збринут у Завичајни музеј Прибој. Легатска збирка која садржи 122 уља на платну и 47 цртежа, рукописне свеске дневничких записа и лична коресподенција, приспели су у Прибој 2000. године. Исте године тим поводом урађен је пројекат и адаптиран је галеријски простор у оквиру Музеја који носи сликаркино име.

Надежда Нада Виторовић рођена је у Прибоју 1935. године од родитеља који нису пореклом из Прибоја. Одрасла је у Београду где је завршила основну и средњу школу као и уметничке студије. Као девојчица је знала да се жели бавити сликарством и тада настаје њена чувена реченица: “Бићу богата и славна уметница и становаћу у Француској улици“ што се и остварило. Под истим насловом објавила је за живота књигу где кроз низ пригодних текстова описује све важне утицаје на њено стваралаштво.

Њена каријера може се поделити у два кључна периода. Београдски који се стидљиво отвара након прве самосталне изложбе у Ровињу 1965. године, а који ће 70-их година достићи свој врхунац. Други период се одвија од 1980. године и током 90-их година у Њујорку. Врло надахнуто и са великом стваралачком енергијом настао је велики број слика и цртежа. Поред Београда и Њујорка излагала је у многим градовима на простору данашњег Балкана, затим у Немачкој, Италији, Француској, Израелу, САД-у. Сликала је у циклусима почев од првог “Ја волим свога бића полутаму“ након којег су настајали “Преображај“, “Ecce Homo“, “Птице“, “Звезде“, “Нови свет“. У формирању свог уметничког израза пресудно су утицали музика, снови и митологија. У насталим делима, свеукупно посматрано, приметна је смена колористичких и тематских концепта, преплет прошлог и будућег, сна и јаве. Истовремено од најранијих дела уочљива је потреба да се остави снажан печат индивидуалности, посебног и другачијег.

За настала дела у свим циклусима често је говорила да те слике ствара као да сања. Стваралачки процес схватала је као развој, променљивост и напредовање користећи слободу у изразу коју је XX век издашно нудио. Била је незаобилазна тема ликовне критике и углавном, више него наклоњена Надеждином сликарству београдског периода. Биће тих деценија свеприсутна и омиљена тема међу сликарима и тада је словила за најлепшу београдску сликарку. Уметничко надахнуће изражавала је и кроз литерарно стваралаштво. Објавила је три песничке збирке, писала дела мемоарског и есејистичког карактера и дневничке записе. По мишљењу стручњака њену поезију одликују инспиративност и истраживачки карактер настајући у оквиру драматичног постмодерног поимања.

Умрла је у Њујорку 1999. године и према њеној жељи урна је похрањена у Београду. У историји културе Прибоја Надежда Нада Виторовић остаће забележена као први академски образован сликар.