Манастир св. Николе

У оквиру ове збирке изложени су експонати са два локалитета од изузетне важности на територији прибојске општине. Презентован је део археолошких налаза из манастира Светог Николе у Бањи и манастира Свети Георгије у Мажићу. Налази су резултат вишегодишњих ископавања које на Бањи изводи Републички завод за заштиту споменика из Београда и још су у току. Носилац истраживања у Мажићу био је Завичајни музеј Прибој. Тренутно изложени предмети сведоче о једном делу археолошког блага Средњег Полимља са циљем да се поред стручне јавности и наши посетиоци боље упознају са богатством и прошлошћу овог краја.

 Бања је била позната средином XII века арапском географу Мухамеду ас Сариф ал Идрисију који је дао њен први писани помен.  Након Идрисија, више од пола столећа касније, пишући Студенички типик (1207-1215 године) Свети Сава одлучује да убудуће у избору игумана Студеничке лавре, као један од шест најугледнијих старешина српских манастира, учествује и игуман Св. Николе у Дабру што је први помен овог манастира у старим србским изворима. У манастирској порти средишњим делом комплекса доминира црква Св. Николе, са северне стране је црква Св.Илије и са јужне Успења Богородице, а северозападно од положаја цркве Св. Илије су остаци манастирске куле. Цео комплекс налази се на узвишеној заравни изнад Лимске долине заклоњене литицама Бањског брда. У подножју су моћни извори топлих лековитих вода које су формирале терасасто узвишење од наслага сиге на којима је манастир подигнут. Северно од манастира уз поток Јермовац налази се већи број остатака рударских јама. Источно од манастира на јужним падинама Бањског брда постоје остаци средњевековних рударских јама, познатих у народу као Грчки бунари.

Манастир је више пута разрушен и обнављан. Прва позната обнова је из 1328/29. године и ктирори те обнове били су краљ Стефан Дечански и његов син Душан. Наредни период у историји Бање је прилично затамњен у који извесну количину светла уносе нађен већи број надгробника чланова породице обласних господара Војиновића који су сахрањени унутар манастира Бање. На северним обронцима испод узвишења и тврђаве Оштрик откривени су остаци утврђеног града који се простирао на преко 20 хектара. 

Током турских освајања ових крајева крајем XV. века јако је пострадао и манастир Св. Николе у Бањи. Тако је дошло до друге велике обнове манастира коју је предузео патријарх Макарије Соколовић у седмој деценији 16. века уздижући га  поново на ниво једног од најзначајнијих манастира српске цркве.  У XVIII веку долази до сурове турске одмазде и највећег разарања манастирских храмова и зграда након аустријско-турског рата, у коме су Срби били на страни аустријске војске. Наступа период потпуне запуштености манастира Св. Николе све до 1852. године када је обновљен. Након устанка 1875. године у коме је манастирско братство имало водећу улогу, турска војска спалила је манастир и село на Бањи, а храм Св. Николе претворила у војни магацин и своју посаду сместила у порту. Последња обнова десила се између 1899 и 1901. године за време архимандрита Гедеона Марића и свечано је освештан 1902. године на празник Св. Илије.

Након ископавања 1974. године пронађена је манастирска ризница закопана испред олтарске преграде јужне цркве, посвећене Успењу Богородице, крајем XVII века. 

Манастир св. Георгија у Мажићу

Сматра се једним од бисера у нисци средњевековних манастира Полимља, смештен у некадашњој Ораховици, а данас село Мажићи код Прибоја на Лиму. Не зна се тачно време настанка али се помиње у Студеничком типику (XIII век) као једно од седишта Дабарске епископије. Након последњег разарања током XVIII века, порушен и током времена зарастао у шибље, око 260 година чекао је на свој повратак у живот. Увидом у значај манастира кроз вишевековну историју и потребу да се обнови, истражи и оживи, Завичајни музеј Прибој је 1998. године покренуо пројекат који се реализовао током наредне три године. 

Након завршетка ископавања доказана је четворомиленијумска култност места на којем је манастир подигнут – око самог манастира и у окружењу од око пет километара регистровано је 20 праисторијских хумки (гробница) које су датоване у прелаз из енеолита у рано бронзано доба. Пронађени су многи и поуздани докази у четири истражене хумке: бројни уломци керамике као и већим делом очуван питос и делови урне, примерци  накита: игле, фибуле, наруквице. Хумке показују да су простор данашњих Мажића насељавали степски народи око 1900. године п.н.е. Из млађег периода археолошки су истражени црква Св. Георгија, болница, конак, зграда где су смештени кухиња, скривница, остава и подруми, део јужног зида. Од покретног археолошког материјала издвајају се два свећњака од студеничког мермера и налази медицинских инструмената (хируршки нож и шестар, виљушка за ампутацију, наочаре). Нађен је и један касноантички надгробник као и неколико средњевековних ( XII век). Велики је број и металних предмета који су имали богослужбену намену или у свакодневном манастирском животу.